Ljetnji lagani jigging

Piše: Miško LEKOVIĆ

Duga turistička sezona i rad u vinogradu uzeli su svoj danak. Na izmaku snage i hronično nenaspavan, nisam imao mnogo volje da zore provodim na morskoj obali vrebajući morske grabljivice. Ipak, tokom planiranja da tri avgustovska dana provedem na primorju sa porodicom, probudio se u meni instinkt lovca, pa je sva spinerska oprema otputovala sa nama. Barem jedan izlazak na more sa štapom – to je sve što mi je potrebno. Na kraju sam to i dobio i bio sam zadovoljan. Uspio sam da prevarim nekoliko riba i da ih vratim moru nepovrijeđene.

Iglice na džig

Namjerno sam propustio samo svitanje kada su barakude najaktivnije i poklonio sebi još jedan sat sna. Iskreno, nisam ni imao preveliku želju da sam skakućem po izlokanim stijenama sa torbom punom varalica i druge opreme. Lagani štap i mašinica u ruci i kutija džigova u džepu – to je sve što sam dograbio žureći da budem na vodi prije nego se sunčevi zraci raspu preko mora, dajući znak da prehrambeni lanac može da se zavrti.

Na izlazak sunca sam, kao na zvuk startnog pištolja, počeo da ispaljujem male džigove prema otvorenom moru. Rutinski sam pretraživao razne slojeve vode i mijenjao ritam i putanju kretanja metalnih varalica. Prvih pola sata - sat baš ništa se nije dešavalo. Oko 7.30 počinje akcija na površini. Iglice jure za ribicama, nešto juri za iglicama, ali moje džigove od 20 g ništa ne napada. Iz kutije biram džig od 7 g u srebrnoj boji. Pogodak! Napadi iglica na džig bili su konstantni, ali realizacija nikakva. Više njih sam uspio da dovedem do pod noge, ali nefleksibilan vrh štapa nije mogao da amortizuje njihovo koprcanje, pa su tu i spadale. To me nije uzrujavalo, zabava je ta po koju sam došao, zabavu sam i dobio.

Mali gofovi

Iglice su svuda oko mene i nešto ih juri. U tom trenutku malo mi je prifalila kutija sa dugačkim varalicama koju sam ostavio kod kuće, ali već u sledećem je jak udarac na džig u propadanju fokusirao moje misli na borbu sa ribom. Riba nije velika, ali je borac. Dovlačim je do pod noge i vidim kako je prate još dvije pokušavajući da joj otmu „zalogaj“ iz usta. Nema luđe ribe od malog gofa. 

Lagana oprema za maksimalni užitak

Kamo sreće da je malo pametniji pa da ne nasijeda tako lako na prevare tzv. sportskih ribolovaca koji njima pune kante i odnose iz mora. Desetak borbi sa ovim ludacima je upotpunilo moj ribolovni izlazak. U 8.30 sve se smirilo, a Sunce me potjeralo u hladovinu gdje me čekala jutarnja kafa.

Potografija pred vraćanje moru

Uhvati, fotografiši i pusti

Da da, kako da ne – reći će neki koji budu čitali ovaj tekst. Ima i onih koji vjeruju ili smiruju savjest tako što tvrde da to nije onaj gof koji naraste na 20 – 30 kg pa i više. To je felun, kažu, žutalj, ne raste on mnogo. Takvima je kanta od farbe omiljeni sportski rekvizit. Mogu samo da im poručim da se manu prazne priče, mali gof je – gofić. Ako mu to dozvolimo, porašće u ogromnog morskog kralja, kako ga u nekim zemljama zovu, kada nam može postati ulov života, trofej za ponos i priča koja se prepričava bezbroj puta. 

Fotografija ove prelijepe ribe trenutak prije nego bude vraćena u more, za nas je jedan od najdražih trofeja. Naravno, nikada ne zaboravimo da joj poručimo da nam pošalje roditelje ili da nam se vrati kad poraste i postane kralj pučine.

Vidimo se na vodi, bistro!